Креативни центар
Вести Предшколски програм Уџбеници Први разред Други разред Трећи разред Четврти разред Пети разред Шести разред Седми разред Осми разред На језицима мањина Помоћни материјал Семинари Припрема за малу матуру Радни уџбеници

 

Овде објављујемо креативне прилоге наших сарадника: приче, песме, прилоге из васпитно-образовне праксе и сл. Јавите нам се!

 

Ирена Златковић,
професор српског језика у ОШ Ћеле кула у Нишу

 

Прича о Амброзију и срећи

 

Био једном један принц и звао се Амброзије, што је било врло уобичајено име у његовом краљевству које се налазило ушушкано између седам великих краљевстава Северног шумског пространства. Живео је у сјају и луксузу безбедног и удобног замка свога оца Клементија Дугоногог Храстића. Живећи тако годинама раскошно у богатству, Амброзије није размишљао како да дође до новца и свега осталог што му је било потребно. Само би пуцнуо прстима и слуге би му донеле све што му треба. Дани су му пролазили у уживанцији и безбрижној доколици.

Једнога дана из досаде је решио да обиђе све просторије у замку и тако се случајно нашао у краљевској библиотеци. Пажљиво је разгледао високе зидове који су од пода до плафона били крцати полицама са књигама. Принц није волео књиге, нити је икада било шта читао. Његов отац, Клементије Дугоноги, као и сви његови преци Храстићи, био је страствени љубитељ и сакупљач књига. Амброзије је у томе био изрод и ову особину свога оца сматрао је ћакнутом. Помислио је како би се тај огромни простор могао много корисније употребити. Узео је насумице једну од књига са најближе полице како би је заврљачио кроз прозор, онако, из шале и хира. Међутим, у том тренутку пажњу су му привукла дугуљаста китњаста слова. Књига о Срећи - писало је на корицама и Амброзије, невичан читању, некако је успео да прочита наслов.

- Срећа? Шта је то? - питао се он у чуду. - То мора да је нека ретка драгоценост које нема у нашем краљевству па никада нисам чуо за њу.

Оставио је књигу и изашао из библиотеке.

- Јеси ли чуо за срећу? - питао је слугу у ходнику, верујући да поставља глупо питање, јер, одакле би слуга могао знати шта је то срећа.

- Да! - зачудио се слуга.

- Да?! - са још већим чуђењем је узвикнуо млади принц. - Да ли ти то имаш?

- Имам, Ваше величанство - одговорио је слуга.

Амброзије је, потом, редом питао све запослене на двору и сви су му исто одговорили. Није могао да верује. Онда је опет свима понаособ пришао и замолио да му покажу срећу. Тек онда је био у чуду. Свако је рекао и показао различито: пса, своју жену, мужа, децу, мач, коња, кочије, ведро небо, природу... Младом принцу ништа није било јасно. Није могао да пита своје родитеље јер су били у посети краљу неке друге земље.

Вратио се у библиотеку, узео је опет ону књигу, мало је загледао корице, превртао је, а онда је, отворивши је, почео да чита. Упочетку није му ишло баш најбоље, али је Амброзије био упоран да сазна шта је то Срећа, па је истрајно наставио.

И тако је читао и читао и било му је све лакше да савлада лепа дугуљаста слова. Ни мрак га није зауставио у томе. Тек после много сати склопио је корице Књиге о срећи.

Осмех није силазио са његовог лица. Амброзије је био срећан. Схватио је колико је све време имао ту највећу драгоценост - срећу, а да није ни знао да је има. Срећа је била и у томе што је открио ову занимљиву и поучну књигу. Разумео је да се срећа налази и у књигама. Зато је принц у наставку свог дугог срећног краљевског живота прочитао све књиге из очеве библиотеке и сам куповао нове, па је библиотеку доградио и проширио. И његови потомци Храстићи су током својих дугих и срећних живота обожавали књиге, а међу многим породичним причама које су увек с једнаким жаром препричавали кроз векове била је омиљена ова у којој је њихов далеки предак, прво принц, а потом и краљ, Амброзије Читач Храстић, открио срећу.

 

 

Супа од каменчића - драматизација текста из књиге Кругови пријатељства

Деца из припремне предшколске групе вртића Долорес из Предшколске установе Раковица извела су раматизацију приче Супа од каменчића, која се налази у приручнику Кругови пријатељства у издању Креативног центра. Децу је припремила васпитачица Бранкица Јовичић. Видео снимак ове представе можете да погледате овде.

 

 

Укрштеница за подстицање учења физике

Ева Кеменци, наставница из Суботице

 

Ирена Златковић, професор српског језика
ОШ Ћеле кула
Ниш

 

Мезимче и везана врећа

Многи помисле да сам ја једино дете својих родитеља, па још и размажено, јер уз реч јединче, увек иде и оно - мамино мезимче. Код мене нема ни једног, ни другог. Родио сам се као млађе дете, а то значи да је неко пре тебе већ освојио прво место у свим дисциплинама, па ти колико год трчао за њим, не можеш да га победиш. А ја сам био у дебелом заостатку. Моја сестра Ана старија је од мене чак десет година. Невероватно. Мислим да ни ја, кад сам се родио, нисам могао да верујем у тако нешто.
Мама је имала велико поверење у Ану и понекад јој поверавала да ме контролише јесам ли све урадио како треба, а једном ми је чак ишла и на родитељски састанак. Тако ми је Ана била полусестра - полуродитељ.
Ана је, дакле, мамино мезимче и миљеник свих у породици, ужој и широј. Завршила је преуспешно све могуће школе - основну, средњу, музичку, чак је ишла и на балет, касније на модерни плес, а једно време је тренирала и одбојку. Сада је, такође веома успешно, студирала. Наравно, Ана није студирала "тамо неку лаганицу од факултета", како рече мој тата, већ озбиљан факултет - архитектуру.
Оцене су јој биле прилично високе, мада није имала све десетке, што се мени страшно свиђало јер иначе не бих могао да поднесем маму и њене хвалоспеве: "Наша Ана је тако одговорна и паметна, она не дозвољава да јој се обавезе гомилају. Све то она распореди и за све нађе време. Олична је у свему. Мислим, знате како се каже, није што је моје дете, али је супер!"
"Ана је амбициозна и упорна, њој ништа не мора да се каже, она све то постиже сама!", каже моја мама тета Каћи, својој пријатељици. А онда се тета Каћа сетила да пита за мене, што није баш морала: "А Никола?"
"Никола је као његов отац", рече моја мајка, "на све мораш да их подсећаш и да их гураш."
Ако сам као мој тата, то онда значи да сам везана врећа и тежак као земља да ни булдожер не може да ме покрене. Тако је мама говорила тати кад би је изнервирао због нечега.
Браво за Ану! Ето је на врху. Па сад ти, Никола, мисли како ћеш да се нађеш поред ње на том првом месту, а сигурно не можеш да је престигнеш.
Нисам ја љубоморан кад је хвале. Морам да признам да сам и ја поносан на успех своје сестре и, онако, обузме ме нека милина кад знам да је то баш моја, рођена сестра. Али кад слушам маму да прича о Ани, лепо се чује и оно што она не помиње - Николин успех. Шта је са мном? У чему сам ја успешан? Очигледно ни у чему. Јесам одличан, али шта то значи кад су и сви други одлични. Ко ће да верује да ја заиста заслужујем да будем одличан. Понекад мислим да ни мама ни тата нису баш сигурни у то.
Балерина не могу да будем, то је за девојчице, па чак и тај модерни плес. У спорту се нисам још увек најбоље показао, а кад су ме водили на аудицију за музичку школу испало је да немам слуха - нисам талентован за музику. То ме уопште није погодило јер ми се није свиђао ни клавир, ни хармоника. Е, сад и ти виши разреди и гомила нових предмета. Ко зна како ћу с тим да изађем на крај. Тешио сам се да сам од Ане бољи у видео игрицама, али и у причању вицева. Она никада није могла да исприча неки виц до краја, јер би се све време смејала.
И ето, сад, кад сам завршио четври разред и кад су се сви били окупили због мене, Ана је морала да буде главна. Оно очистила значи да је положила све испите на години и остварила услов да бесплатно студира. Не знам да ли су се мама и тата више радовали зато што је положила све испите још у јунском року или зато што следеће године неће морати да јој плаћају школовање.
Било ми је мало криво, али кад сам видео да је добила само осмицу, братски сам је загрлио и честитао јој.
"Малиша, па и ја теби треба да честитам, сад си постао велики дечко - завршио четврти разред, није мала ствар! Дај да видим књижицу!", весело је узвикнула моја сестра. А онда, кад је видела све петице пољубила ме је и рекла: "Браво! Само тако настави!"




EEPG


| Copyright © 2008 | Креативни центар | Градиштанска 8, 11120 Београд | (011) 38 20 483 | slavica.markovic@kreativnicentar.rs |